Sečivo Koje Pušku Pretvara U Koplje

Sečivo Koje Pušku Pretvara U Koplje

Sečivo Koje Pušku Pretvara U Koplje

– Sečivo Koje Pušku Pretvara U Koplje – 

Pojava baruta u Kini i njegovo uvođenje u vojnu upotrebu, još u 12. veku, pored očigledne prednosti nad mehaničkim bacačima projektila – lukom i strelom, samostrelom i praćkama – donosi i jedan taktički problem. Kako zaštititi strelca teško pokretnim vatrenim oružjem, koje je moglo da ispali 2-3 zrna u minuti, na bliskoj razdaljini? Prvobitne puške, akrebuze, su ispaljivale zrna (kugle) težine i do 100 grama. Ta zrna su probijala grudni oklop i šlem ili u slučaju pogotka u neki od udova, otkidala deo tela. Ali šta ukoliko se napadač približi u zonu bliske borbe, udaljenost manju od 30 metara? Armije su taj problem rešavale uglavnom angažovanjem kopljanika radi zaštite strelaca i njihovih teško pokretnih akrebuza.

Od kraja 16. veka musketa ulazi u široku upotrebu i napretkom tehnologije postaje dovoljno laka da se može nositi obešena o rame. Ako se na kraj cevi muskete montira dugačko sečivo dobija se kratko koplje i tako rešava problem borbe prsa u prsa. Rođen je bajonet i taktika borbe koja se neće promeniti od ranog 17. veka do Prvog svetskog rata. Taktika gde je bajonet na musketi smatran glavnim oružjem pešadije u odbrani i napadu.

 Pogledajte naš asortiman borilačke opreme klikom OVDE! 

Prvobitni bajoneti su montirani direktno u samu cev. To je naravno predstavljalo problem jer kada se bajonet montira, musketa a kasnije repetirka, nije mogla da se koristi za pucanje. Prvi pisani trag o upotrebi bajoneta nalazimo u memoarima Žaka od Častaneta(1600-1682), francuskog plemića, koji opisuje korišćenje bajoneta u tridesetogodišnjem ratu. On navodi da su korišćenjem sečiva montiranog u kraj cevi muskete strelci uspevali da zadrže juriš konjice ili pešadije, nakon što bi ispalili volej iz musketa a ne bi imali vremena za sledeće punjenje.

Hju Mekej (1640-1692), škotski plemić, predstavlja rešenje koje je podrazumevalo da se sečivo montira na poseban nosač sa strane cevi i tako reši problem istovremenog pucanja iz muskete i korišćenja bajoneta. Oko 1715 počinje proizvodnja bajoneta sa sečivom trouglastog oblika. Taj oblik je imao mehaničke prednosti, bio je čvršći i teže se lomio i u slučaju ranjavanja je ostavljao teške rane, vrlo podložne infekcijama, koje su zarastale mesecima. Upravo zbog toga je broj vojnika ranjenih bajonetom u Napoleonskim ratovima bio oko 2%. Kada bi branioci videli da su napadači prišli na odstojanje borbe prsa u prsa, radije bi se razbežali nego izlagali riziku groznih rana od trouglastog sečiva.

 Naše video prezentacije artikala pogledajte klikom OVDE! 

Rani dvadeseti vek zatiče bajonet u neobičnoj poziciji. Konjica sa pojavom brzorepetirajućih pušaka olučene cevi postaje zastarela, ali se bajonet na pušci i dalje smatra primarnim oružjem pešadije. Istovremeno pojavljuje se doktrina „dometa“ – gde u borbi prsa u prsa pobeđuje onaj vojnik koji ima veću ukupnu dužinu puške i bajoneta montiranog na nju. Zbog toga je Nemačka armija na svoj model Mauzer puške iz 1898 montirala bajonet dužine 50 cm. Ukupna dužina puške sa bajonetom je bila 1,75 m. Naravno, uslovi rovovske borbe u Prvom svetskom ratu, u malom prostoru i lošim uslovima vidljivosti brzo su pokazali nedostatak tog koncepta. Za blisku borbu počinju da se koriste „rovovski nož“, lopatice za kopanje rova, ručne bombe i ručno vatreno naoružanje.

Danas se bajonet retko koristi za borbu prsa u prsa, mada se na većini modernog automatskog naoružanja i dalje nalaze žljebovi za njegovu montažu. Sam bajonet je sveden na dimenzije multifunkcionalnog noža, koji može da posluži za borbu ali i za otvaranje flaša, konzervi i sečenje bodljikave žice.

Ostavite odgovor