Slavni Konji Velikih Srpskih Junaka

Slavni Konji Velikih Srpskih Junaka

Slavni Konji Velikih Srpskih Junaka

– Slavni Konji Velikih Srpskih Junaka –

U srpskoj istoriji i tradiciji zabeleženo je da bez dobrog konja nema ni dobrog junaka i ovom prilikom želimo da ovaj tekst posvetimo upravo konjima koji su podjednako bili zasluženi za podvige naših junaka.

Marko Kraljević se po predanju smatra najvećim srpskim junakom i u tome mu je svakako pomogao njegov konj koga je jahao, Šarac. 
Šarcu su pesnici davali ljudske osobine što je oduševilo i Getea koji je jednom prilikom rekao da su ostali legendarni slavni konji u odnosu na Šarca samo obična ždrebad.

Kako legenda kaže, Marko je mnogo konja promenio pre Šarca, ali nijedan nije odgovarao jer je njega mogao samo jak i krupan konj da nosi, konj koji je bio dovoljno obučen i sposoban da se nosi sa neprijateljima. Marko je sreo neke kiridžije i od njih kupio gubavo ždrebe za koje je verovao da može biti dobar konj. Kako je uvek radio sa konjima, uhvatio ga je za rep da ga zavrti oko sebe al konj se nije ni pomerio sa mesta.Marko ga je naučio da pije vino, time ga je i izlečio i Šarac je izrastao u lepog i velikog konja natprirodnih moći. Bio je konj kraljevskog hoda,brzog galopa,nije ga mogao nijedan konj sustići, niti mu pobeći.

U kombinaciji sa Markom Kraljevićem bili su zastrašujuća pojava na bojištima i megdanima. Šarac je imao sposobnost da predvidi događaje koje je saopštavao ritanjem i rzanjem i upravo tako je predvideo smrt svog gospodara. Postoji nekoliko priči o smrti Marka Kraljevića i njegovog vernog Šarca, ali i jedno kazivanje mitsko koje opisuje kako se Marko u jednoj bitci našao u bezizlajnoj situaciji, te je pružio ruke ka nebu i upitao: “ Bože šta ću sad?”. Bog se smilovao, preneo je Šarca i Marka u pećinu u kojoj i danas žive, ispred Šaraca je mahovina koju jede malo po malo dok Marko spava sa sabljom zabodenom u gredu. Marko će se probuditi, kada bude zatrebao srpskom narodu, sablja će iz grede izaći i Šarac će se najesti mahovine. Marko Kraljević i Šarac su bili jedna duša, otuda i izreka “Pola pije pola Šarcu daje”.

Ždralin je bio poznati konj Miloša Obilića, naj istaknutijeg srpskog viteza, koji je bio toliko visok da je naspram drugih konja izgledao kao džin.U borbama je bio okovan u gvožđe i pancire, oklopnik kao što je i Miloš Obilić bio. Nije bio ni ranjivan niti povređivan, bio je nepobediv baš kao i svoj gospodar. To je i razlog zašto je Miloš imao malo dvoboja jer su se svi plašili Ždralina.

Postoji više verovanja o stradanju Miloša Obilića na Kosovskom boju. Jedno od verovanja je da je Miloš prišao Muratu glumeći predaju, dok drugo verovanje je da se na svom vernom konju probio sekući i gazeći sve pred sobom, boreći se tako do poslednjeg daha.

Posle stradanja srpskog junaka na Kosovskom boju Ždralin je odjezdio prema Komovima, dugo je bežao od ljudi i patio za svojim gospodarem. Našla su ga tri hajduka uz pomoć vila, prevarivši ga tako što su pevali Obilićevim glasom kako bi ga namamili  da izađe iz pećine. Konj je sam prišao hajduku Otašu Dabetiću ržući sa nevericom, hajduci ga zgrabiše,a vile donesoše njegovo izgubljeno sedlo. Otaš ga je podsećao na Miloša, a hajduci na kosovske vitezove. Veruje se da Ždralin i dan danas jezdi nad Komovima tražeći svog gospodara i hajduke.

 Video prezentacije naših proizvoda pogledajte na YouTube kanalu OVDE

Zelenko, u narodu poznat kao Damjanov Zelenko,  bio je konj srpskog plemića i viteza Damjana Jugovića. Upravo zahvaljujući Zelenku je Damjan i postao poznat u narodu. Zelenko je bio slavni konj iz carske konjušnice, bio je poslednji Damjanov konj, konj sa ljudskom dušom koji je razumeo ljudski govor. Upravo je i to razlog zašto je bio nepobediv na viteškim turnirima, jer je sam konj slušao komande i znao je pravila borbe. Sam je instiktivno donosio odluke tokom borbe i tako više puta spašavao život svom gospodaru. Damjan nikome nije dozvoljavao da ga timari i hrani, sve je sam obavljao i ako to nije bilo uobičajno da jedan plemić radi.Svakodnevno je trenirao sa njim.

Braneći svog zeta kneza Lazara, Damjan i njegova braća su poginula u Kosovskom boju.Svi konji slavnih braća Jugovića su preživeli bitku i prema zapisma monahinje iz Ljubostinje svi konju su se vratili sami, niko nije znao kako su preživeli ali predvodio ih je Zelenko.

Prema legendi, godinu dana nakon Kosovskog boja Zelenko je vrišto i žalio gospodara, a jedne noći je i nestao iz kneževe konjušnice. Izgubio se svaki trag o Zelenku dok jedne noći, tri godine nakon Kosovskog boja, pred Vidovdan, nije se čulo njegovo bolno vrištanje na planini Goč. Kažu da je ceo Kruševac plakao sa Zenekom.

Svakako najneobičniji konj od svih pomenutih je Jabučilo, “Srpski Pegaz” koji je bio slavnikonj Vojvode Momčila. Jedini konj u našoj istoriji sa krilima koga je, po legendi, oždrebila Momčilova kobila koju je oplodio krilati konj na Durmitorskom jezeru. Krilati konj bi svaku kobilu kopitom udario u stomak kako se ne bi oždrebila, ali jedne večeri Momčilo se sa slugama sakrio u žbunje i kad je krilati konj oplodio njegovu kobilu počeli su praviti buku, konj se uplašio i pobegao je u jezero. Godinu dana nakon toga oždrebila se i rodila krilatog konja Jabučila. Jabučila su proslavile mnoge bitke u kojima je učestvovao sa svojim gospodarem.

Koje zanimljive artikle imamo u kategoriji knjiga pogledajte klikom OVDE!

Prema legendi koja je pevana u pesmi Ženidba kralja Vukašina, poželevši da bude kraljica, Vidosava je izdala Momčila sklopivši dogovor sa Vukašinom. Momčilo joj je odao tajnu da Jabučilo u zoru pušta krila i već sledeće noći je spalila krila konju i time ga onesposobila. Kralj Vukašin je napao vojvodu na Durmitorskom jezeru i bio je mnogobrojniji od Momčila. Pošto nije uspeo da se odbrani od napada, vojvoda se nekako sam probio kroz neprijateljsku vojsku al nije uspeo da se popne na bedeme jer je Vidosava presekla platno preko kog se peo. Ovde se priča završava njegovom pogibijom, a o Jabučilu nema traga. Neki kažu da je ostao na istom mestu gde ga je gospodar ostavio, da ga svake noći posećuje i leči otac, krilati konj, u nadi da će mu opet porasti krila i da će odleteti kod svog oca na Durmitosko jezero.

Pored pomenutih konja u tekstu nećemo zaboraviti i na Kušulju, konja hajduka Veljka Petrovića, zatim Đogina, konja Banović Strahinje kao i jedine kobile Strine sa kojom je Jovan Kursula zajedno išao u pohode.

Ostavite odgovor