LOV – Veština bez koje čovek ne bi postajao

Lov

Lov – veština bez koje čovek ne bi postojao

Vratimo li se u prošlost, tražeći materijalne ostatke ljudskog delovanja kroz hiljade godina na planeti, bilo da zakopamo u zemlju ili skinemo paučinu sa zidova napuštenih pećina, neminovno dolazimo do iskonskih osnova civilizacije, baš tu srećemo najstariju ljudsku aktivnost – lov.

Veština lovljenja oblikovala je čoveka baš kao što je čovek kroz vekove oblikovao veštinu lovljenja. Krenemo li dalje u prošlost, lovačka oprema koju je koristio naš davni predak, omogućila mu je opstanak na planeti. Sstvarajući siguran izvor hrane, a sa druge strane štiteći ga od divljih zveri u čijem je okruženju egzistirao.

Prvo lovačko oružje drevnog lovca bila je obična drvena toljaga ili kamen uzet iz prirode. Ovakvo je imao, makar i blagu prednost u odnosu na divljač koju bi lovio. I to u početku sam, a kasnije organizovano, grupno, stvarajući više šansi za ulov.

Lovačka oprema

Kako je čovek proračunato i svesno biće, od najstarijih vremena težio je napretku na svim životnjim poljima. Tako i ovoj egzistencijalno važnoj sferi njegovog života. U svojoj svesti uviđa preimućstvo nad divljim životinjama samo kroz usavršavanje tehnike – načina lova i oružja. Pa tako i lovačka oprema koju razvija, postaje sve složenija, delotvornija i lakša za upotrebu.

U kamenom dobu, klešući kamen, nastaju i primitivne sekire, kao i primitivna koplja sa kamenim vrhovima. U metalnom dobu zamenjuje ih daleko učinkovitija metalna legura. Tadašnji lovac koristi prepreke, zamke i klopke ne bi li što lakše došao do svog plena. Sada već organzivoano, i može se reći profesionalno, jer lov u metalnom dobu postaje organizovana grana pracivilizacije.

Krenemo li ka starom veku, istražujući ulogu lova, shvatamo da lov više nije osnovni izvor životnih potreba starovekovnog čoveka. Naravno da je i dalje sveprisutan, udarivši temelje lovu koji danas poznajemo, kao izvor zabave i rekrekacije.

Čovek, iz do tada pasivnog položaja, prelazi u napad privučen više zadovoljstvom nego realnom potrebom za blagodatima koje donosi ulov divljači. Da je lov odličan vid zabave, rekreacije i treninga, primetili su i stari Persijanci. Opšte je poznata činjenica da su persijski vladari lov smatrali odličnom pripremom za rat. Brojni zapisi grčkih filozofa svedoče o lovu na divlje bikove, jelene i divlje konje, od strane tek stasalih persijskih mladića. Tako bi u svakom momentu bili spremni za rat koji može da bukne. Lov kao pripremu za rat naročito je usavršio, i verovatno najmoćniji azijski osvajač svih vremena, Džingis Kan.

Lovac srednjeg veka je vlastelin, vladar feudalnog poseda. Feudalci, odnosno običan narod ne lovi. Savremena tehnika lova, lovačka oprema, i upotreba ptica grabljivica za lov divljači, ne zaobilazi evropske dvorove. Istoričari beleže da su tokom srednjeg veka, jela od mesa divljih veprova, jelena i raznih ptica bila nezaobilzno na meniju srpskih vladara.

Lovačke pantalone

U novom veku, lov postaje streljački sport na žive mete, a cilj je bio da se zrnom vatrenog oružja dođe do ulova. On je i dalje oblik rekreacije, a novovekovni lovac u početku koristi vojno oružje za lov, koje vrlo brzo menja lovačko. Razvojem industrije lovačkog oružja, pre svega u Austriji, gde nastaju lovačke puške brendova koji su i do danas prisutni na globalnom tržištu.

Lov, danas, u savremenom društvu, stvara iskonsku vezu čoveka i sa prirodom, a njegova uloga viteškog sporta i fantastičnog oblika rekreacije, beleži sve veći rast u svetu.

 

Ostavite odgovor