1300 kaplara – đaci koji su zadužili Srbiju

1300 kaplara – đaci koji su zadužili Srbiju

1300 kaplara – đaci koji su zadužili Srbiju

Borba za slobodu u Prvom svetskom ratu tražila je teške odluke i velika žrtvovanja. Nesumnjivo najteža odluka koju je srpski vojni vrh morao da donese bila je ta da svoje đake iz studente iz školskih klupa pošalje pravo u prve borbene redove. Jedino je hrabrost ove dece, kojima je dodeljen čin kaplara pred odlazak u bitku, mogla da osokoli iscrpljene i demoralisane vojnike srpskih armija u jeku Kolubarske bitke. Stigavši u žarišta bitke, jednoj četi dodeljivana su dvojica kaplara. Iako brojčano, u vojnom pogledu, nisu mogli mnogo doprineti, imali su snažan uticaj na ostale vojnike, koji su postajali svesni da su poslati mladi vojnici poslednja nada u borbi za slobodu. Osvežena hrabrošću mladih ratnika, srpska vojska izvojevala je blistavu, ali i krvavu pobedu nad Austrougarskom.

Sastav ove mlade jedinice činili su mladi intelektualci, koji su početkom rata prekinuli školovanje kako bi učestvovali u odbrani domovine. Svi đaci upućeni su u Skoplje na vojnu obuku. Nakon samo dva meseca obuke, poslati su na front. Na putu ka frontu dobili su čin podnarednika. Da je odlazak ovih mladića pretočen na filmsko platno, bila bi to jedna od najdirljivijh scena. Obasipani cvećem i suzama, kroz narod su marširali čvrsto. Do ukrcavanja u voz, koji će ih odvesti u borbu, pratila ih je pesma. Navodi se da su ih ljudi ispraćali stihovima „Ruzmarine, moje rosno cveće, tebe varoš više videt neće”, a da su oni uzvraćali sledećim: „Što bi dike ode u vojnike, što bi škarta, osta da se karta”.

Sudbina 1300 kaplara u Velikom ratu

Kaplari su delili sudbinu svoje vojske, ali i naroda. Smrt je neke od njih pokosila već u Kolubarskoj bici – pretpostavlja se da je već tu zbrisano 400 mladih života ove jedinice. Borili su se i protiv Makenzenovih trupa 1915. godine, kada su unapređeni u narednike. Zajedno sa srpskom vojskom povlačili su se preko Albanije. Mnogo njih nije stiglo do obala Jadranskog mora, već su im grobovi ostali u zavejanim albanskim gudurama. Sa ostacima srpske vojske stigli su na Krf, gde su neki od njih večni mir našlu u plavoj grobnici. Oporavljeni deo ovog đačkog bataljona učestvovao je i u proboju Solunskog fronta i oslobođenju Srbije. Na Solunskom frontu većina njih imala je čin potporučnika.

Kratki citat  iz novina kao oličenje velike tragedije jednog naroda

 „Obaveštavam celokupnu srpsku javnost da mi se kuća ugasila. Pre dva dana poginuo mi je i poslednji, četvrti sin. Student prava.”

Ovo maleno, ali duboko potresno obaveštenje štampano je 1918. godine u Srpskim novinama, na molbu Nikole Urkića, učitelja iz Golupca. Njegovi sinovi, blizanci Stojan i Jovan, kao i Miloš i Ljuban bili su vojnici slavnog Skopskog đačkog bataljona. Drugovi iz bataljona su ih pamtili kao velike veseljake, koji su lepo svirali i pevali. Četvorica sinova, zajedno sa ocem, koji je kao vojnik, takođe, učestvovao u Velikom ratu, probijali su se kroz albanske goleti. Međutim, do Krfa su živi stigli samo otac i najstariji sin Ljuban. Ljuban je potom poginuo na Kajmakčalanu. Kuća Urkića se ugasila i u Golupcu danas nema porodica sa ovim prezimenom.

Kaplari ponovo u školskim klupama

 Osim hrabrošću, kaplari su otadžbinu zadužili i svojim znanjem. Nakon završetka rata nastavili su sa svojim školovanjem. Nekadašnji kaplari postali su najveći intelektualci u Srbiji – inženjeri, književnici, novinari, slikari, diplomate, profesori i lekari. Pomenućemo samo neke od njih, za koje možda niste čuli, a trebalo bi jer im sećanjem danas odajemo najveću počast.

Tadija Pejović
Tadija Pejović na Solunskom frontu (Wikipedia)

Tadija Pejović bio je poslednji predsednik Udruženja 1300 kaplara, koje se ugasilo 1980. godine kada preostalih 9 članova nisu mogli više činiti udruženje. Doktorirao je matematiku 1923. godine kod Mihaila Petrovića Alasa. Predavao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a potom i na Pridodno-matematičkom fakultetu. Svoja iskustva iz ratova opisao je u knjizi „Moje uspomene i dožvljaji 1892-1945”.

Aleksandar Deroko bio je arhitekta, profesor na Beogradskom univerzitetu i član SANU. Uradio je idejni projekat po kome se danas privodi kraju Hram Svetog Save. Takođe, bio je svestrani sportista i jedan od prvih srpskih ratnih pilota.

Miladin Pećinar bio je kaplar pod rednim brojem 300, teško ranjen na Solunskom frontu. Nosilac je albanske spomenice, a na kraju Prvog svetskog rada dobio je Orden belog orla sa mačevima IV reda. Bio je inženjer građevinarstva i jedan on osnivača hidrotehnike kao nauke.

 

Miladin Pećinar (foto: Užičanstveno)

Ako se nekada zaputite na Zlatibor, setite se da je ovaj slavni kaplar iz tog kraja i obiđite spomenik posvećen njemu, koji se nalazi u samom centru Zlatibora, pored malog veštačkog jezera. Jezerce je izgrađeno po projektu Miladina Pećinara. 

 

Njima u sećanje i čast, danas mnogo gradova u Srbiji ima ulicu sa nazivom 1300 kaplara. Da li je vaš grad jedan od njih?

 

Ako vas je tekst o Skopskom đačkom bataljonu podstakao da saznate više o srpskoj vojsci i vojnoj opremi, predlažemo vam da pogledate vojnu opremu na našem sajtu.

Ostavite odgovor