Keslerov Sindrom – Zatvor Za Savremeno Čovečanstvo

Keslerov Sindrom - Zatvor Za Savremeno Čovečanstvo

Keslerov Sindrom – Zatvor Za Savremeno Čovečanstvo

– Keslerov Sindrom – Zatvor Za Savremeno Čovečanstvo –

Let u svemir je najuzbudljiviji i najzahtevniji poduhvat koji je čovečanstvo do sada preduzelo. Ironija je međutim u tome, da što češće letimo u svemir to novi letovi postaju sve teži i opasniji. Razlog za to je kosmičko „đubre“ koje svaki let neminovno ostavlja u niskoj orbiti oko zemlje.
To su razni komadi raketa nastali tokom eksplozija nakon neuspešnih lansiranja, sateliti koji su prestali sa radom zbog kvara, komadi termo-zaštitne obloge i delovi koji su tokom lansiranja otpali zbog vibracija, a jedan deo otpada je nastao i kao posledica testiranja anti-satelitskog oružja 1960. ih godina.

Od 04. oktobra 1957. godine i prvog lansiranja veštačkog satelita u kosmos, Sputnjika 1, u orbiti se nakupila iznenađujuće velika količina đubreta. Na visini od 200 do 2000 kilometara od površine nalazi se više od 23.000 objekata većih od 10 centimetara, 600.000 njih su u rasponu od 1 do 10 cm, a procenjeno je da objekata manjih od toga ima preko 200 miliona.
Oko zemlje, u trenutku pisanja ovog teksta, kruži nešto više od 4000 vojnih i komercijalnih satelita. U proseku se svake godine neki od njih sudari sa krhotinom, najčešće manjom od 1 cm. Čak i tako mali komad, težine nekoliko grama zbog ogromne brzine kretanja, deset puta veće od brzine puščanog zrna, može potpuno da onesposobi satelit ukoliko ga pogodi u bateriju ili neki od kritičnih delova za upravljanje.

 Pogledajte Naš Asortiman Zippo Upaljača Klikom OVDE! 

Naravno, mnogo je gora situacija kada se satelit ili buster raketa tokom lansiranja sudari sa nekim većim komadom otpada. Još gora opcija je sa drugim satelitom. Upravo to se dogodilo 10. februara 2009. godine, kada su se brzinom od 12 kilometara u sekundi, na visini od 789 km, sudarili američki komercijalni satelit „Iridium 33“ i neaktivni ruski vojni „Kosmos-2251“. Taj sudar je proizveo najmanje hiljadu novih krhotina veličine preko 10 cm, a broj manjih je procenjen na preko 20.000.

Ovaj sudar ilustruje pravu opasnost Keslerovog sindroma – lančanu reakciju.

 Naše Video Prezentacije Artikala Pogledajte Klikom OVDE! 

Broj satelita u niskoj orbiti svake godine raste. A ponovni sudar bi mogao da stvori dovoljno krhotina kritične mase da se taj proces lančano nastavi. Tako bi po tom, najgorem scenariju, za par dana svi sateliti u niskoj orbiti bili potpuno uništeni, a planeta okružena „minskim poljem“ otpada koje bi onemogućilo bilo kakav pokušaj lansiranja i čovečanstvo stavilo u „kosmički zatvor“ na nekoliko decenija. Da bi se redukovala mogućnost ovakvog razvoja događaja ITU (međunarodna telekomunikaciona unija, specijalizovana agencija Ujedinjenih Nacija), od proizvođača novih satelita zahteva da predvide rešenje za njihovo sigurno uklanjanje na kraju radnog veka.

To se izvodi ili podizanjem satelita iznad geostacionarne orbite u tzv. „satelitsko groblje“, ili namernim usporavanjem orbitiranja, tako da satelit ponovo uđe u gušće slojeve atmosfere gde potpnuo sagori. Takođe se razmišlja i o načinima uklanjanja postojećih neaktivnih satelita, od kojih je najopasniji i potencijalni okidač Keslerovog sindroma, 8.200 kg težak Envisat, satelit Evropske svemriske agencije. On je od 09. maja 2012. neaktivan i nalazi se u zoni najgušćeg otpada u niskoj orbiti. Pretpostavlja se da bi u slučaju njegovog raspada nastalo preko 10.000 novih komada otpada, uz veliki rizik lančane reakcije.

Koliku bi direktnu i indirektnu štetu ovakva katastrofa nanela današnjem visoko informatizovanom? Od GPS navigacije zavisnom svetu, nije lako proceniti ali bi se merila u trilionima dolara.

Ostavite odgovor